понедељак, 21. јануар 2013.

СВЕТОСАВСКА СВЕЧАНОСТ




Свети Сава
Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореној светогорског манастира?
"Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата
седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге.
Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и
и сад ево светлост тражим у скромноме манастир;
Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата;
и примите царског сина к'о најмлађег свога брата.
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо".
***
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.

Нема коментара :

Постави коментар